Изазови

ЖЕНСКА РАФТИНГ ПОСАДА НАУТИЧКОГ КЛУБА „ЛИМАН” ИЗ ЗЕМУНА НАСТАВЉА ВЕЛИКЕ УСПЕХЕ
Кротитељке дивљих вода
Лани су биле клупски првак Европе, ове године првак Србије, представљале земљу на Европском првенству у Италији и Светском у Холандији. Иако раде без тренера, одговарајућих река и стаза за вежбање, без сигурне материјалне основе, оне не посустају. Атрактивност овог спорта, племенитост заједништва у опасности и подвигу, окупљања на најлепшим рекама света, стално их изнова покрећу. Избориле су учешће на Светском првенству у Костарики, али неизвесно је да ли ће успети тамо и да стигну

Пише: Душанка Тадић

Милица Танасијевић, Зорана Јовановић, Маријана Царан, Драгана Веиновић, Надежда Матић, Милица Поповић и Биљана Веиновић (резерва) – то је та славна женска екипа Наутичког клуба „Лиман” из Земуна која је чинила рафтинг репрезентацију Србије на овогодишњем Европском првенству у Италији и Светском првенству у Холандији, истовремено прошлогодишњи клупски првак Европе и првак државе за 2010, чиме је стекла право да се идућег октобра окуша и на Светском првенству у Костарики. (На жалост, изборити право не значи и имати могућност, пошто је крајње неизвесно хоће ли бити обезбеђена бар минимална средства за оно што је неопходно за учешће на једном такмичењу највишег ранга. А треба ли икоме објашњавати колика би штета била да ове дивне девојке, ове шампионке, на један тако тужан и неправедан начин буду задржане код куће?!)
А откуд оне у овом узбудљивом и нимало безазленом спорту?
Љубав према природи, дружење у чамцу и ван њега, путовања, авантуризам, адреналин – то су њихови главни мотиви да се определе за овај спорт, кажу нам у разговору за Националну ревију. Рафтинг је, по дефиницији, спорт на дивљој води. Постоји класификација река од један до шест, према брзини, препрекама, опасностима (вирови, букови, такозвани сифони који повлаче доле...). Сава и Дунав су, рецимо, јединица, док шестица припада водопадима „који се не могу преживети”.
– У региону немамо много брзих река, весламо максимум на тројци или три плус – објашњава Маријана. – Најатрактивнија је и најлепша Тара, често смо и на Врбасу, али он није толико дивљи. Код нас, у Србији, то су Ибар и Лим. Били смо и на доста јакој реци Струми у Бугарској. Тамо смо се чак и преврнули, па су нас извлачили конопцима. Али најтежа река на којој смо до сада били свакако је Ноће у Италији, она чак прелази четворку. После тренинга изашле смо из чамца мало уплашене, јер до сада нисмо биле на тако тешкој реци.
Ниједна од ових девојака неће заборавити државно првенство на Ибру октобра 2006. Неприпремљеним, био им је то први сусрет са дивљом водом, а и ватрено крштење у превртању чамца. То је најузбудљивији доживљај за Милену Фуртулу Цвијановић. Већ две године не тренира, на једном кањонингу сломила је ногу, потом постала мама, али је и даље формални капитен екипе.
– Чим смо кренуле, још на мирној води, из чамца је испала девојка, тадашњи капитен, па смо морале да је вадимо како знамо. Успеле смо. Али убрзо, кад смо наишле на брзу воду, чамац нам се насукао на једну стену, тако да су га спасиоци извлачили читав сат. За то време попадале смо у воду, али смо ипак безбедно испливале. Срећом, то се догодило на тренингу, па смо касније биле један од ретких женских тимова који није поновио такву грешку на такмичењу – сећа се Милена.

МОЈ ТИМ – МОЈА ПОРОДИЦА

– Али ниједна због тога није одустала, него смо се још више загрејале за овај спорт, чини нам се да никада нећемо изаћи из њега – надовезује се Зорана. – Као и сви веслачки спортови, рафтинг је физички изузетно захтеван, веома је важно да будете јаки. Зато постоје разни видови тренинга, и на сувом и у води. На свим такмичењима је увек знатно више мушких екипа него женских, али они преферирају Р4, четири члана у чамцу, док ми више волимо Р6, јер је знатно теже усагласити шест особа да истовремено раде исте ствари.
Од прошле године у екипу је дошла нова чланица, најмлађа. Студенткиња Милица Поповић има само 20 година, а већ је била на првенствима и у Италији и у Холандији, на Еуро купу у Бањалуци. Не скрива одушевљење:
– Када сам први пут видела како тренирају искусне девојке, била сам потпуно фасцинирана. Са лакоћом су провлачиле весла кроз воду, као једна. Биле су тим и у чамцу и ван њега. А тренутке када сам се ја први пут спуштала низ Врбас никада нећу заборавити. Сада свој живот не могу да замислим без рафтинга, овај спорт ми је пружио нешто што нису успели ни веслање ни одбојка, а мој тим је сада моја нова породица.
Да би тренирала, Надежда Матић свакога дана долази из Младеновца, преваљујући 120 километара овамо и назад.
– Заволела сам рафтинг на првом туристичком спусту Ибром 2005. године – каже. – Од тада, моја љубав према том спорту је све већа. Адреналин и директан контакт са често дивљом природом је просто магичан. Реке које пролазе кроз кањоне, шуме, националне паркове, остављају без даха. Укротити сваку од њих је изазов који гура напред, кроз највеће таласе и све оне лавиринте од стена и камења у води.
Током лета девојке често тренирају на Врбасу, где имају велике домаћине и велике пријатеље. Кажу, у сестринском клубу „Кањон” из Бањалуке, са којим одмеравају снагу, увек су добродошле.

УМЕЋЕ ЧИТАЊА ВОДЕ

– Пошто на Дунаву тренирамо и по сат времена узводно, доста смо добре у спусту, где су нарочито потребне кондиција и снага. У тој дисциплини увек добијемо „кањонке” – објашњава Зорана. – Оне су успешније у слалому, где има узводних и низводних капија, јер боље знају такозвано читање воде, са чим ми не немамо довољно искуства.
Велика је срећа то што су цело лето 2008. могле да проведу у Бањалуци, додаје Милица. Од чланова клуба „Кањон” много су научиле.
– Све се то заснива на њиховој доброј вољи. Наш клуб „Лиман”, као ни Савез, не може да нам плати тренера. Сналазимо се и тако што нам тренер хрватске репрезентације факсом шаље тренинге, а и један пријатељ из Мађарске долазио је прошле године викендом да нас тренира. Иако сами немају дивље воде, него праве вештачке стазе или иду у суседну Аустрију на тренинге, Мађари су традиционално јаки у веслачким спортовима и постижу високе домете.
Ако успеју да оду у Костарику, тамо их чекају опасне воде, које су категоризоване чак до петице. После трагедије која се догодила на Европском првенству у Италији, када се на реци Ноће, приликом превртања чамца, утопила њихова другарица Бранкица, из репрезентације БиХ, нико није без страховања.
– Причају – вели Зорана – да ће женски тимови бити пребачени на неку лакшу деоницу, управо због тога што се догодило са нашом драгом Бранкицом. До сада су се такмичења увек одржавала на истој деоници и за мушкарце и за жене, али изгледа да је Међународна рафтинг федерација схватила да нама морају да направе мале уступке. Ипак су мушкарци физички знатно јачи.
Све смо постигле самоиницијативно, својом вољом и жељом, кажу чланице ове победничке посаде. Ако се узме у обзир да немају тренера, да нам реке углавном нису довољно дивље за адекватан тренинг, да се код нас много тога ради стихијски, могу бити презадовољне резултатима. У оквирима својих могућности, досад су помагали Министарство за спорт, општина Земун и клуб „Лиман”. Али, на реду је Костарика, а прави спонзор је још у домену наде.

***

Распоред
Осим студенткиње Милице Поповић, све девојке из овог победничког чамца клуба „Лиман” су запослене: Милица и Зорана су архитекте, сестре Драгана и Биљана раде у породичној фотографској радњи, Маријана се бави компјутерским системима, Надежда је дактилограф. Такмичења у региону, срећом, најчешће су викендом, а кад дође до првенстава која трају више дана, ту су годишњи одмори и слободни дани. Редовни тренинзи су увек после посла, често их на реци и мрак ухвати.

***

Опрема
За рафтинг је потребан, пре свега, рафт-чамац од гуме, са рупицама на дну кроз које улази и излази вода, па не може да се потопи. Затим весла, на тренинзима обично пластична, а на такмичењима много лакша карбонска. Обавезни су прслук и шлем, а користе се и ронилачка одела, пошто су брзе воде углавном хладне.